Kragujevac je 1818. godine postao prestonica Kneževine Srbije što je prouzrokovalo brži razvoj varoši. U Kragujevcu je bilo sedište kneževe kancelarije, kao i opšte-narodni sud. Kada je Srbija dobila autonomiju Hatišerifom iz 1830. godine, Kragujevac je počeo da se izgrađuje kao centar društvenog, političkog i kulturnog života Srbije.

Spomenik Milošu Obrenoviću u dvorištu Narodnog muzeja u Kragujevcu

Za to vreme je podignuto nekoliko većih zgrada: knežev konak, konak knjeginje Ljubice, Amidžin konak. Ceo ovaj dvorski kompleks bio je ograđen jakom ogradom od hrastovog drveta. U blizini je bila suva kruška na kojoj su vešani kriminalci. Knežev konak je bila jednospratna građevina od drveta izgrađena u turskom stilu. Ona je služila za stanovanje kneza, kao i za upravljanje kneževinom. Građani su znali kada knez Miloš ruča i večera pošto je to objavljivano zvonom. Konak knjeginje Ljubice je takođe bila jednospratna građevina u kojoj su živeli knjeginja Ljubica i njena deca. Izgrađena je od drveta, a unutrašnjost je bila išarana slikama neveštog slikara. Zbog toga je bio poznat i kao šareni konak. Amidžin konak je bilo mesto koje je služilo za smeštaj nahijskih knezova. Nalazilo se na mestu gde je vežbala kneževa garda.

Svu vlast u svojim rukama držao je knez Miloš Obrenović koji je vladao apsolutistički. U Kragujevac je 1820. godine došao Vuk Stefanović Karadžić kako bi naučio kneza da čita i piše i sa namerom da otvori školu u tu svrhu. Ljudi oko kneza su se plašili da Vuk ne stekne veliki uticaj na njega i uspeli su da nagovore Miloša da ga otera iz Kragujevca. Knez Miloš je bio nezadovoljan što se u trećoj knjizi narodnih pesama koja je izdata u Lajpcigu u pesmi Boj na Čačku ne prikazuje u najboljem svetlu i što te pesme više slave Karađorđa. Zbog toga je naredio da se svih 400 knjiga spali 1823. godine. Zbog velikih kazni za krađu, bezbednost je u gradu bila velika. Joakim Vujić 1826. godine o tome piše „U srpskim varošima kroz koje sam prolazio, video sam na dućanima samo jedan gvozdeni kušak, a rezu drvenu, pa kroz rezu metne se samo jedno drvce, i eto to ti je ceo zatvor, pa opet zato nisam mogao čuti ili videti da je koga trgovca dućan poharan ili pokraden bio. ”

Po mnogo čemu ovaj grad možemo nazvati „prvim u Srbiji“. „Knjaževsko–srpska banda” je predstavljala početak muzičke umetnosti, jer je pre toga u Srbiji bila samo narodna muzika. Imala je zadatak da svira na svečanostima, balovima i bila je svuda gde je knez. Prva gimnazija u Srbiji je osnovana 1833. godine. Godinu dana kasnije iz Beograda je prebačena štamparija i počinju da se štampaju Novine serbske, a urednik je bio Dimitrije Davidović.

Knjaževsko-srpski teatar na čelu sa upravnikom Joakimom Vujićem je otvoren 1835. godine. Prve predstave održane su deset godina ranije, a njih su pripremali učitelji osnovnih škola. Te iste godine je otvorena i prva apoteka, a godinu dana kasnije i vojna bolnica. Preteča Visoke škole i kasnijeg Beogradskog univerziteta je Licej nastao 1838. godine, a uz Licej je osnovana i biblioteka.