Милан Стојадиновић је рођен 4.августа 1888. године у Чачку Био је политичар, економиста, правник и професор универзитета

Био је министар финансија у три наврата, министар спољних послова и председник Владе Краљевине Југославије и  председник Југословенске радикалне заједнице.

Стојадиновић је био први премијер са модерном економском визијом, решен да унутрашњу и спољњу политику стави у службу економије. Спроводио је политику јавних радова, градио је пруге у брдским пределима, нове путеве, поправљао и проширивао луке, изграђивао обалоутврде и канале и за те радове запослио око 150.000 људи, док је ситним и средњим сељацима укинуо добар део дугова и тако повећао њихову куповну моћ. Посебно се занимао за напредак индустрије. За његове владе подигнуто је укупно 111 нових фабрика и основано сто нових индустријских предузећа, у 92% случајева са домаћим капиталом.

У Риму је 25.јула 1935. године потписао конкордат у име владе Краљевине Југославије министар Ауер, а у име Ватикана државни секретар и кардинал Пачели. Стојадиновић се није одмах одлучио на ратификацију конкордата у Народној скупштини и Сенату, јер је његов положај и положај његове странке ЈРЗ био угрожен. Крајем 1936. године, под притиском Ватикана, Стојадиновић је донео одлуку да упути текст конкордата на ратификацију Народној скупштини, што је изазвало узнемирење и међу вођством СПЦ.  Масони попут Виктора Новака, Марка Костренчића, Михајла Илића, Ивана Рибара, Лујо Бакотића су критиковали конкордат у бројним текстовима и брошурама . Тада су се Велика ложа «Југославија» и Српска православна црква нашле на истој, антиконкордатској страни. Почетак дискусије у Скупштини о конкордату био је заказан за 19. јул 1937. године, када је дошло и до «крваве литије» у којој су се православни свештеници и верници молили за живот патријарха Варнаве, а полиција брутално пребила вернике.

У октобру 1936. године Немачка је преузела двоструку обавезу. Да помогне Југославији против Италије и Мађарске и да посредује између Италије и Мађарске. Хитлер је тражио од грофа Ћана да се договори са Миланом Стојадиновићем и да натера Мађаре да свој иредентизам усмере радије према Чехословачкој него према Југославији.

Са Италијом је у Београду  25. марта 1937. године потписан уговор који је утврђен на пет година.

Са Италијом је потписан и привредни споразум о повећаној трговинској размени. После потписивања Београдског пакта, италијанска влада се одрекла професионалних агитатора, који су у Далмацији проповедали иреденту и обуставила сваку кампању, која се у том правцу водила у Италији.

Исте године продужен је  уговор о пријатељству са Француском на пет година. Девиза Милана Стојадиновића је била «сачувати стара пријатељства и стварати нова». Од октобра 1937. до јануара 1938. године, Стојадиновић је посетио Париз, Лондон, Рим и Берлин. На финансијском одбору Народне скупштине 4. фебруара 1937. Године, Стојадиновић је изјавио: «Господо, један и по милион војника у будућем европском рату решиће рат. Где се наших један и по милион војника буду ставили, на тој страни биће сигурна победа. Па, чак, и ако не би ушли у рат, један и по милион војника, то је тако важан фактор, да и после свршеног рата ми ћемо требати и победницима и пораженима».

Пре него што је спољну политику Краљевине Југославије усмерио ка Немачкој и Италији, Стојадиновић је важио за енглеског човека. Велика Британија је имала утицај на кнеза Павла да га постави на место председника владе, као и онда када је одлучио да га смени.

Расписани су избори 11. децембра 1938. године. Под паролом “Један народ, једна држава, један краљ“, Милан Стојадиновић је био носилац листе која поред Југословенске радикалне заједнице окупљала и Југословенску народну странку  Светислава Хођере, део чланства Југословенске националне странке и присталице Радикално- социјалне странке. Листа Милана Стојадиновића је добила 301 мандат у Народној скупштини. Али, иако је добио изборе Милан Стојадиновић је изгубио поверење кнеза Павла. Поверење за састав нове владе добио је Драгиша Цветковић

Милан Стојадиновић је интерниран из Београда 18. априла 1940. након наводног проналаска "компромитујућег материјала". До марта 1941. држан је у Руднику, Карану и Илиџи. На седници Крунског савета 6.марта 1941.. године одлучивало се о приступању Краљевине Југославије Тројном пакту. У страху да Хитлер не издејствује повратак на владу Стојадиновића, као проосовинског човека, на Крунском савету је тада решено да се бивши председник владе - који се већ једанаест месеци налазио у интернацији - преда Британцима „на чување“. Противно изричитој уставној одредби „ниједан грађанин не може бити изгнан из државе“, Стојадиновић је 18. марта изгнан на грчку територију а затим предат Енглезима. На Маурицијус је искрцан 14. априла. Стојадиновић је 1948. године стигао у Аргентину, настанивши се у Буенос Аиреру. Умро је у својој кући 1961. године. Стојадиновић је имао надимак „Батлија“ зато што је говорио да је и Бог на његовој страни, јер кад год он држи какав збор тада сунце сија.

Коришћена литература:

Никола Миленковић, Стварање и распад Југославије, Крушевац 2018

Васа Казимировић: Србија и Југославија 1914-1945, књига друга, Крагујевац 1995