Путник који се обрео у Тополи, нашао се у центру предела који је природа тако издашно подарила сваковрсним биљним покривачем и плодовима. И само име Тополе то потврђује. Међутим, у последња два века Топола је и нешто знатно више.

Ово насеље, опевано почетком прошлог века у последњем романтичарском узлету правог народног јуначког епског песништва, у историји књижевности означеног као циклус ослобођења Србије, постало је синоним борбе за слободу, не само у овом пределу, већ и знатно шире, чак у балканским оквирима. У овом пределу, у којем је природа показала све дражи свога обиља, и слобода је проговорила на сав глас. Наћи се у Тополи, значи бити на самом извору новије српске историје.

Тако повољни природни услови који су се у Тополи и у њеној ближој околини стекли учинили су да је у овом пределу, тако благодатном, људско присуство забележено од најранијих времена.

На дванаест километара од Тополе, према западу, у брду Рисовача (названој по опакој звери рису), налази се истоимена пећина, станиште палеолитског човека. У праскозорју цивилизације, као што је познато, неандерталац се по правилу настањивао уз речне токове, који су услед непроходности шума били истовремено и услов опстанка, и сигурни оријентири, и најповољнији путеви. Већ даље низводно, на пет километара до Тополе, уз реку Кубршницу, која запљускује подножје Рисоваче, налази се у селу Бања људско станиште које припада неолиту. Мада на етнографским картама из античког времена Шумадија представља чистину, како констатује Fanula Papazoglu, „археолошка истраживања су, међутим, показала да је у халштатско доба овде цветала материјална култура сродна култури западно од Дрине и да се та култура надовезује на бронзанодопску без видног прекида”. Осим у самој Тополи, античка налазишта су и у околним местима – Клоки, Липовцу, Маскару.

Preuzeto sa www.topola.rs