Čovek koji je nesumnjivo preneo slavu srpske frule širom sveta, ali i našu lepu Srbiju predstavio u najboljem svetlu je poznati šumadijski virtouz Borisav Bora Dugić. Rođen je 10. juna 1949. godine u selu Đurđevo nadomak Rače. Muzikom se bavi skoro čitavog života, prvo u kući, potom u kragujevačkom „Abraševiću“, Gimnaziji, RTS  - u,  a održao je veliki broj solističkih koncerata širom planete.

Po završetku kragujevačke Gimnazije upisuje Višu pedagošku školu  odsek matematika u istom gradu. Kao nastavnik matematike radio je malo, jer kako kažu „prva ljubav zaborava nema“, a to je kod ovog šumadijskog Orfeja bila frula.

- Ljubav prema ovom instrumentu datira još iz najranijeg detinjstva, a za nju su najzaslužniji moj rođeni deda, a ujedno i moj učitelj Milivoje i majčin brat, odnosno moj ujak - započinje priču svetski a naš umetnik, Bora Dugić.

Setnim glasom priča nam kako je još kao dečak prisustvovao tada uobičajenim i brojnim prelima i poselima na kojima je njegova majka često pevala u  pratnji još tri žene. Videći žar u njegovim očima kada sluša zvuke frule, majka je odlučila da podrži sina i kupi mu prvu sviralu koja mu je, kako kaže, tada bila sve blago koje je imao.

Ta ljubav i žar odveli su ga u Beograd, pravo u Veliki narodni orkestar Bokija Miloševića gde je širu javnost upoznavao sa svim čarima, mogućnostima i prelepim tonovima koje proizvodi  frula, a po potrebi svirao je i na flauti. Tada na Radio Televiziji Srbije (RTS) kao solista postaje stalni član i snima desetak ploča i kaseta, nekoliko CD-ova i video-kaseta, ali i održava stotinak solističkih koncerata širom sveta.

Svirajući jedan tako jednostavan instrument, po mišljenju mnogih, Bora je frulu izdigao do nebeskih vesina. U njegovim rukama sve nemoguće postaje moguće, a to je potvrdila mnogobrojna publika širom sveta.

Dobitnik je brojnih nagrada i priznanja kako domaćih tako i međunarodnih. Njemu najdraže priznanje je koncert održan u novembru 2003. godine u Sidnejskoj operi. Kako kaže, jedini kontinent na kom nije još nastupao je Južna Amerika, ali se nada da će i to ostvariti.

Za njega prepreka nema, jer  sve se može kad se hoće, a znanja i usavršavanja nikad dosta, kaže nam naš sagovornik. U prilog tome govori i činjenica da je ovaj sedamdesetrogodišnji umetnik pre desetak godina magistrirao na fakultetu sa radom „Frula“. 

Kada rezimira svoj život i karijeru kaže da je bio muzički i ljudski precizan i ozbiljan, jer bez sopstvenog i dostojnog shvatanja ništa se ne može učiniti. 

- To ne znači da sam preterano ozbiljan, to se odnosi samo kada moram da završim započeto, kada je vežbanje na fruli i kada sam na sceni na kojoj moram biti ozbiljan a opet opušten. To nije lako, ali je moguće - objašnjava nam Bora.

Radi kad ne treba da bi bio opušten kada treba, rad stvara čoveka i daje mu kakvu takvu  sigurnost, poruke su ovog svetskog broja jedan na fruli koje bi trebalo sve  mlade generacije da usvoje na ovaj ili onaj način.

Lj.Marković