U nedelju 11.aprila (po starom kalendaru) 1815, sa saboru kod crkve u Takovu, Miloš je svečano objavio da diže novi narodni ustanak , predajući Simi Paštrmcu zastavu sa pozivom: „Evo mene, a eto vama rata s Turcima“. Primivši se vođstva ustanka, Miloš je imao plan borbe. Najpre je po Karađorđevom primeru u prvom ustanku, trebalo osloboditi središnji deo pašaluka, oterati Turke iz nahijskih centara i opkoliti turske garnizone po tvrđavama. Rudnička, čačanska i kragujevačka nahija činile bi osnovu ustanka, sa osloncem na masiv Rudnika, odakle bi se ustanak proširio na sve strane. Turci su odbili srpski napad na Čačak, pa su se ustanici povukli na obližnji Ljubić. Dobivši pomoć od 500 Gružana pod knezom Jovom Dobračom i dve stotine Rudničana pod Milićem Drinčićem, knez Miloš je istovremeno izradio plan da se pređe u protivnapad prema Valjevu i Paležu, gde su se spremali na Čačak u pomoć Imšir-paši. Srbi su izvojevali dve prve veće pobede: Drinčić je na Družetićima razbio valjevske Turke, a Miloš na Paležu, pa su se na ustanak podigle i valjevska i beogradska nahija. Dalje širenje ustanka u smederevskoj, kragujevačkoj i jagodinskoj nahiji bilo je usporeno zbog teških okršaja na Ljubiću gde su Srbi hrabro odbijali Turke predvođeni Jovanom Obrenovićem, Jovanom Dobračom i bivšim Karađorđevim barjaktarom Tanaskom Rajićem koji je imao pod komandom dva topa. U ovim borbama su najpre Turci potukli Srbe 24.maja i zarobili srpske topove, ali su potom pretrpeli težak poraz kad su ustanici  ubili Imšir-pašu na Moravi. Srbi su uspeli da zauzmu i Čačak i da krenu u silovitu poteru za Turcima koji su nameravali da pobegnu u pravcu Sjenice. U međuvremenu je došlo do pada Valjeva oko 15.maja i do turskih poraza na Batočini i Crnom Vrhu, a zatim u Požarevcu i Ranovcu.  Za to vreme je Stojan Čupić u zapadnom delu uveliko bunio šabačku nahiju. Beogradski Turci su pokušavali da zadrže beogradsku i smederevsku nahiju, ali su u borbama kod Vinče i Grocke bili konačno potučeni i primorani da se zatvore u beogradsku i smederevsku tvrđavu. Pokušaj bosanskog vezira Huršid-paše da preko Šapca dođe u pomoć Beogradu propao je usled velikog poraza turske vojske na Dublju 14.jula 1815. Tako je za kratko vreme od oko tri meseca bio oslobođen ceo Beogradski pašaluk sem turskih gradova Beograda, Šapca, Sokola, Užica i Smedereva, koje Srbi nisu ni nameravali da napadnu. Uspeh ustanika je snažno odjeknuo među Srbima u Austriji. Tada su se mnogi srpski emigranti vratili iz Austrije, a u Srbiju su takođe prešli i brojni austrijski graničari Srbi. Za ustanak su se zainteresovale i srpske vojvode u Rusiji na čelu sa Karađorđem,. Srbi su tražili pomoć od Austrije i Rusije. Rusija je obećala da će posredovati na Porti, ali su istovremeno zahtevali od Srba da traže mir od sultana. Srbi su stalno isticali da je njihova borba uperena protiv zuluma Sulejman-paše Skopljaka, a ne protiv sultanove vlasti. Dokaz da je to istina je činjenica da je ustanak obuhvatio samo Beogradski pašaluk, a ne ostale teritorije Srbije iz prvog ustanka, kao i u humanom postupanju Srba prema turskim civilima i ratnim zarobljenicima, u čemu se složio novi bosanski vezir Huršid-paša. Miloš Obrenović je stupio u pregovore sa Huršid-pašom i Marašli Ali –pašom. Huršid-paša je tražio da Srbi predaju oružje da bi dobili amnestiju. Marašli Ali-paša nije tražio od Srba da predaju oružje nego samo da izjave pokornost sultanu, da obustave ratovanje i da će da propuste jedno odeljenje njegove vojske u Beograd. Miloš je pristao na Marašlijine uslove.  Od Marašlije je tražio privilegije prema Ičkovom miru iz 1806.Miloš i Marašlija su sačinili usmeni sporazum po kome su Srbi dobili prava da sakupljaju danak bez turskog mešanja, da u nahijskim mestima uz turskog muselima bude i srpski knez za slučajeve kad se sudi Srbima, da se ne mogu ponovo uspostavljati čitluci, da se u pašaluku ne dopusti naseljavanje „Arnauta“ i „Bošnjaka“, na koje se narod najviše žalio, da se uspostavi Narodna kancelarija od dvanaest knezova kao vrhovno sudsko i administrativno telo za srpske stvari.  Ovaj usmeni dogovor  Porta je potvrdila tek početkom 1816.godine. Ona je Marašliji poslala osam fermana koji su regulisali položaj Srba pod novom osmanskom upravom. Uređenje oslobođenog dela Srbije odvijalo se sporo, s teškoćama i neizvesnošću sve do 1826, zatim 1828-29, kad je Rusija energično uzela na sebe obavezu da se osmi član Bukureškog ugovora koji se odnosio na Srbiju sprovede dosledno u delo.

Korišćena  literatura: Istorija srpskog naroda V-1, Beograd 1994.