Човек који је несумњиво пренео славу српске фруле широм света, али и нашу лепу Србију представио у најбољем светлу је познати шумадијски виртоуз Борисав Бора Дугић. Рођен је 10. јуна 1949. године у селу Ђурђево надомак Раче. Музиком се бави скоро читавог живота, прво у кући, потом у крагујевачком „Абрашевићу“, Гимназији, РТС  - у,  а одржао је велики број солистичких концерата широм планете.

По завршетку крагујевачке Гимназије уписује Вишу педагошку школу  одсек математика у истом граду. Као наставник математике радио је мало, јер како кажу „прва љубав заборава нема“, а то је код овог шумадијског Орфеја била фрула.

- Љубав према овом инструменту датира још из најранијег детињства, а за њу су најзаслужнији мој рођени деда, а уједно и мој учитељ Миливоје и мајчин брат, односно мој ујак - започиње причу светски а наш уметник, Бора Дугић.

Сетним гласом прича нам како је још као дечак присуствовао тада уобичајеним и бројним прелима и поселима на којима је његова мајка често певала у  пратњи још три жене. Видећи жар у његовим очима када слуша звуке фруле, мајка је одлучила да подржи сина и купи му прву свиралу која му је, како каже, тада била све благо које је имао.

Та љубав и жар одвели су га у Београд, право у Велики народни оркестар Бокија Милошевића где је ширу јавност упознавао са свим чарима, могућностима и прелепим тоновима које производи  фрула, а по потреби свирао је и на флаути. Тада на Радио Телевизији Србије (РТС) као солиста постаје стални члан и снима десетак плоча и касета, неколико CD-ова и видео-касета, али и одржава стотинак солистичких концерата широм света.

Свирајући један тако једноставан инструмент, по мишљењу многих, Бора је фрулу издигао до небеских весина. У његовим рукама све немогуће постаје могуће, а то је потврдила многобројна публика широм света.

Добитник је бројних награда и признања како домаћих тако и међународних. Њему најдраже признање је концерт одржан у новембру 2003. године у Сиднејској опери. Како каже, једини континент на ком није још наступао је Јужна Америка, али се нада да ће и то остварити.

За њега препрека нема, јер  све се може кад се хоће, а знања и усавршавања никад доста, каже нам наш саговорник. У прилог томе говори и чињеница да је овај седамдесетрогодишњи уметник пре десетак година магистрирао на факултету са радом „Фрула“. 

Када резимира свој живот и каријеру каже да је био музички и људски прецизан и озбиљан, јер без сопственог и достојног схватања ништа се не може учинити. 

- То не значи да сам претерано озбиљан, то се односи само када морам да завршим започето, када је вежбање на фрули и када сам на сцени на којој морам бити озбиљан а опет опуштен. То није лако, али је могуће - објашњава нам Бора.

Ради кад не треба да би био опуштен када треба, рад ствара човека и даје му какву такву  сигурност, поруке су овог светског броја један на фрули које би требало све  младе генерације да усвоје на овај или онај начин.

Љ.Марковић