Ових дана обележава се 82 године од трагичних догађаја у окупираној Србији током Другог светског рата. Историја нашег народа обилује догађајима који су својом трагичношћу постали саставни део колективне свести и колективног памћења.

Октобра 1941. године немачка окупациона власт извршила је низ масовних злочина, стрељањем најмање 10.000 цивила у Мачви, Јадру, Краљеву и у Крагујевцу, као симболу свих тих страдања. То је била порука окупационих власти Србима да се неће толерисати било какав вид отпора као што је то било у Првом светском рату. Врло брзо након краткотрајног Априлског рата и капитулације Краљевине Југославије 1941. године, у Србији се формирају два покрета отпора: ројалистички, под вођством пуковника Драгољуба Драже Михаиловића и комунистички, предвођен Јосипом Брозом Титом. Иако идеолошки супротстављени, у почетку су ипак заједнички деловали, тако да се током лета 1941. развио устанак на простору западне Србије, што је резултирало формирањем прве веће ослобођене територије у окупираној Европи, али и суровом одмаздом немачких нациста према цивилном становништву. Нажалост, најскупљу цену платили су они најнедужнији.

Ради гушења устанка Хитлер је септембра 1941. у Србију упутио 30.000 елитних војника. За команданта је одређен пешадијски генерал Франц Беме, који је као и остатак његовог штаба, 1914. године учествовао у нападу на Србију. Као Аустријанац и припадник поражене војске у Првом светском рату, дочекао је тренутак освете, наређујући строге мере према Србима. Стриктно се држао познате формуле нациста предвиђене само за Србе о стрељању 100 људи за једног убијеног немачког војника, а 50 за рањеног. Ова стравична формула није се примењивала ни на једном окупираном подручју Европе: „Ваш задатак је да прокрстарите земљом у којој се 1914. потоцима лила немачка крв услед подмуклости Срба, мушкараца и жена. Ви сте осветници тих мртвих. За целу Србију има се створити застрашујући пример који мора погодити целокупно становништво“ – наредио је злогласни генерал уочи крвавог октобра 1941. године.

фото: Музеј „21. октобар“ / вођење групе цивила на стрељање

Беме је дужност примио 20. септембра 1941. и наређује систематски терор против цивила. Тако је већ 24. септембра за дан ухапшено 4.000 житеља Шапца од 14 до 70 година. У следећих 15 дана војници Вермахта стрељали су 1.267 талаца и ухапсили 17.420 особа. Следећи масакр одиграо се од 15. до 20. октобра у Краљеву, где је убијено најмање 2.198 људи. Међу страдалима је било 106 млађих од 18 година, а највећи број стрељаних били су људи у најбољој животној доби, од 25 до 55 година. Жртве стрељања у Краљеву били су радници фабрике вагона, већим делом мушкарци, а било је и бројних избеглица из других окупираних подручја Југославије, углавном Словеније. Неколико дана касније уследио је један од највећих злочина немачке војске у Другом светском рату – стрељање у Крагујевцу и његовој околини, између 19. и 21. октобра, као парадигма српске трагедије тог крвавог октобра 1941. године. Идентификовано је 2.794 жртава које су страдале у том периоду, и то не само у Шумарицама већ и у околним селима. За многе људе широм планете ратне 1941. године, то су били уобичајени дани. За Крагујевчане, најболнији у историји њиховог града. Овај злочин уздигао се изнад осталих због начина извршења као и структуре стрељаних. Историјска је чињеница да се нигде у Србији није догодило да се само у једном дану, за само седам сати, стреља толико људи.

Непосредан повод за за стрељање у Крагујевцу и његовој околини били су немачки губици које су имали од 14. до 16. октобра 1941. године у борби са четницима и партизанима на путу Крагујевац – Горњи Милановац. Немачка војска имала је 10 мртвих и 26 рањених. Примењујући одредбу наредбе генерала Франца Бемеа „100 за једног“, врата паклa за Крагујевац била су отворена. Мајор Ото Деш, командант 749. пука, издаје наредбу о извршењу одмазде команданту 3. батаљона, капетану Францу Фидлеру и команданту 1. батаљона 724. пука, мајору Паулу Кенигу. Између 18. и 20. октобра извршено је хапшење више хиљада грађана, међу којима је било и више стотина ђака крагујевачких школа. Поменути официри, мајор Кениг, професор теологије протестантске цркве и капетан Фидлер, директор школе за високе науке, на срамоту својих професија, ушли су крагујевачке школе и са часова истерали ђаке и професоре. Из Прве мушке гимназије изведено је по два одељења ђака VII и VIII разреда, а из два одељења V разреда одабрани су крупнији ђаци и прикључени старијима. Похапшени људи били су затворени у четири топовске шупе на периферији града. Ујутро, 21. октобра 1941. године, у 7 сати, из топовских шупа Немци су почели да изводе групе талаца и да их одводе на стрељање. До 14 сати после подне све је било готово. Према расположивим подацима 21. октобра стрељано је 2.264 људи,  док је 31 човек преживео стрељање.

фото: Музеј „21. октобар“ / група стрељаних у Крагујевцу октобра 1941. године

Мајор Паул Кениг, „човек“ који је руководио стрељањем , надмашио је у суровости и важећу одредбу немачких окупационих власти. Према овој наредби, за губитке које су имали, требало је стрељати 2.300 људи. Међутим, мајор Кениг је, према расположивим подацима, у ова три дана извео на стрељање 2.854 мушкарца и жене, од којих је 2.794 стрељано, а 62 преживело. Најпотреснији сегмент овог ужаса јесте и чињеница да је међу стрељанима био 261 младић средњошколског узраста и 40 деце узраста од 11 до 15 година. Поред Срба који су најбројнији, страдало је најмање две стотине Рома, као и 39 Јевреја. Знајући за обичаје Срба, уследила је и немачка наредба којом се забрањује достојно обележавање стратишта у виду стављања крстова на гробове и украшавање истих. Интересантно је и да су се и нове послератне комунистичке власти плашиле стварања српског места ходочашћа. Протеривањем традиције и народних обичаја таоци стрељани у одмаздама представљани су као жртве у идеолошком смислу и тако стављени у потпуно други контекст.

Фото: Пето Три 1941/Музеј „21. октобар“

После рата, 1953. године, простор на коме је извршено стрељање претворен је у меморијални парк површине 352 хектара и у коме се налази 30 масовних хумки. На улазу у меморијални парк 1976. године подигнут је монументални музеј „21. октобар“, посвећен овим жртвама.  До сада је споменицима уметнички обликовано 10 хумки, а међу њима је и „Споменик стрељаним ђацима и професорима“, архитекте Миодрага Живковића, који је постао симбол крагујевачке трагедије и града Крагујевца. Поред овог споменика у крагујевачким Шумарицама традиционално се сваког 21. октобра одржава манифестација „Велики школски час“. Песникиња Десанка Максимовић написала је потресну песму „Крвава бајка“, само пар дана после стрељања којом је овековечила ову трагедију, а која је објављена након рата. Део ове поеме гласи: „Било је то у некој земљи сељака на брдовитом Балкану, умрла је јуначком смрћу чета ђака у једном дану. Исте су године сви били рођени, исто су им текли школски дани, на исте свечаности заједно су вођени, од истих болести сви пелцовани, и сви умрли у истом дану“...

Фото: Пето Три 1941/Велики школски час 2021. године

Октобар 1941. године био је апокалиптичан по окупирану Србију. Покољи над цивилима у поменутим местима где су побијене хиљаде невиних људи, да не говоримо о селима које је Вермахт систематски уништавао не би ли, германски прецизно, испунио квоту за одмазду, представљају масовне злочине против човечности и снажан демографски удар. До 1944. године Вермахт је у Србији побио 70.000 цивила у бројним казненим експедицијама и одмаздама. Ови догађаји због своје трагичности никада не смеју бити заборављени, јер чињеница је да смо уз Русе, Јевреје и Пољаке најстрадалнији народ у Другом светском рату, са последицама које осећамо до данас. У Србији се од 2012. године обележава Дан сећања на српске жртве у Другом светском рату – спомен на 21. октобар 1941. и крваву јесен те године када су немачке окупационе снаге извршиле масовни ратни злочин над цивилима у Крагујевцу и широм Србије“. Надамо се да ће однос друштва према овим трагичним страдањима српског народа, као и колективна култура сећања бити подигнути на највиши могући ниво, како би се све невине жртве сачувале од заборава, а поруке крвавог октобра 1941. трајно сачувале за будућа поколења. 

Дарко Париповић, историчар