У недељу 11.априла (по старом календару) 1815, са сабору код цркве у Такову, Милош је свечано објавио да диже нови народни устанак , предајући Сими Паштрмцу заставу са позивом: „Ево мене, а ето вама рата с Турцима“. Примивши се вођства устанка, Милош је имао план борбе. Најпре је по Карађорђевом примеру у првом устанку, требало ослободити средишњи део пашалука, отерати Турке из нахијских центара и опколити турске гарнизоне по тврђавама. Рудничка, чачанска и крагујевачка нахија чиниле би основу устанка, са ослонцем на масив Рудника, одакле би се устанак проширио на све стране. Турци су одбили српски напад на Чачак, па су се устаници повукли на оближњи Љубић. Добивши помоћ од 500 Гружана под кнезом Јовом Добрачом и две стотине Рудничана под Милићем Дринчићем, кнез Милош је истовремено израдио план да се пређе у противнапад према Ваљеву и Палежу, где су се спремали на Чачак у помоћ Имшир-паши. Срби су извојевали две прве веће победе: Дринчић је на Дружетићима разбио ваљевске Турке, а Милош на Палежу, па су се на устанак подигле и ваљевска и београдска нахија. Даље ширење устанка у смедеревској, крагујевачкој и јагодинској нахији било је успорено због тешких окршаја на Љубићу где су Срби храбро одбијали Турке предвођени Јованом Обреновићем, Јованом Добрачом и бившим Карађорђевим барјактаром Танаском Рајићем који је имао под командом два топа. У овим борбама су најпре Турци потукли Србе 24.маја и заробили српске топове, али су потом претрпели тежак пораз кад су устаници  убили Имшир-пашу на Морави. Срби су успели да заузму и Чачак и да крену у силовиту потеру за Турцима који су намеравали да побегну у правцу Сјенице. У међувремену је дошло до пада Ваљева око 15.маја и до турских пораза на Баточини и Црном Врху, а затим у Пожаревцу и Рановцу.  За то време је Стојан Чупић у западном делу увелико бунио шабачку нахију. Београдски Турци су покушавали да задрже београдску и смедеревску нахију, али су у борбама код Винче и Гроцке били коначно потучени и приморани да се затворе у београдску и смедеревску тврђаву. Покушај босанског везира Хуршид-паше да преко Шапца дође у помоћ Београду пропао је услед великог пораза турске војске на Дубљу 14.јула 1815. Тако је за кратко време од око три месеца био ослобођен цео Београдски пашалук сем турских градова Београда, Шапца, Сокола, Ужица и Смедерева, које Срби нису ни намеравали да нападну. Успех устаника је снажно одјекнуо међу Србима у Аустрији. Тада су се многи српски емигранти вратили из Аустрије, а у Србију су такође прешли и бројни аустријски граничари Срби. За устанак су се заинтересовале и српске војводе у Русији на челу са Карађорђем,. Срби су тражили помоћ од Аустрије и Русије. Русија је обећала да ће посредовати на Порти, али су истовремено захтевали од Срба да траже мир од султана. Срби су стално истицали да је њихова борба уперена против зулума Сулејман-паше Скопљака, а не против султанове власти. Доказ да је то истина је чињеница да је устанак обухватио само Београдски пашалук, а не остале територије Србије из првог устанка, као и у хуманом поступању Срба према турским цивилима и ратним заробљеницима, у чему се сложио нови босански везир Хуршид-паша. Милош Обреновић је ступио у преговоре са Хуршид-пашом и Марашли Али –пашом. Хуршид-паша је тражио да Срби предају оружје да би добили амнестију. Марашли Али-паша није тражио од Срба да предају оружје него само да изјаве покорност султану, да обуставе ратовање и да ће да пропусте једно одељење његове војске у Београд. Милош је пристао на Марашлијине услове.  Од Марашлије је тражио привилегије према Ичковом миру из 1806.Милош и Марашлија су сачинили усмени споразум по коме су Срби добили права да сакупљају данак без турског мешања, да у нахијским местима уз турског муселима буде и српски кнез за случајеве кад се суди Србима, да се не могу поново успостављати читлуци, да се у пашалуку не допусти насељавање „Арнаута“ и „Бошњака“, на које се народ највише жалио, да се успостави Народна канцеларија од дванаест кнезова као врховно судско и административно тело за српске ствари.  Овај усмени договор  Порта је потврдила тек почетком 1816.године. Она је Марашлији послала осам фермана који су регулисали положај Срба под новом османском управом. Уређење ослобођеног дела Србије одвијало се споро, с тешкоћама и неизвесношћу све до 1826, затим 1828-29, кад је Русија енергично узела на себе обавезу да се осми члан Букурешког уговора који се односио на Србију спроведе доследно у дело.

Коришћена  литература: Историја српског народа V-1, Београд 1994.