За објаву и почетак устанка Срба у Шумадији, одакле ће се за веома кратко време пренети и на остале нахије Београдског пашалука, узима се због у Орашцу који је одржан 2/14.фебруара. Збор у Орашцу је имао обележје договора виђенијих народних представника из  Шумадије:крагујевачке, рудничке и београдске нахије, као и појединаца из смедеревске и јагодинске нахије. То су били кнезови, свештеници, трговци стоком, истакнути хајдуци. Поред Карађорђа, у Орашцу су од познајих људи били присутни орашачки кнез Марко Савић, кораћички Вићентије Петровић, трговци Теодосије Марићевић, Милутин Савић Гарашанин, прота Атанасије Антонијевић, од хајдука Станоје Главаш, Вељко Петровић, Вуле Илић Коларац и други. Орашачки због је одржан на месту званом Марићевића јаруга. Ту је уз општу сагласност свих присутних изабран за вођу устанка Ђорђе Петровић, познатији као Карађорђе. Буковички прота Атанасије извршио је заклетву  и тиме скупу дао сакрално обележје После завршеног збора прешло се одмах у акцију, па је још истог преподнева запаљен османски хан у Орашцу, а ханџије и сејмени побијени или растерани, чиме је и практично и симболички започела „буна на дахије“ Још у току истог дана били су спаљени ханови и у селима Раниловићу, Тополи и Жабарима, а покрет се одмах проширио и на суседна села космајска  села београдске нахије У току ноћи и сутрадан, устаници су спалили ханове и растерали ханџије и субаше из села Дрлупе, Рогаче, Дучине, Стојника. Другог дана била је код села Сибнице разбијена и већа група Турака која је из Београда ишла за Рудник. Устанак се потом пренео на ширу околину Орашца и Тополе. Брз развој устанка и истребљење органа власти по српским селима увелико је забринуо дахије. Због тога они шаљу у побуњене крајеве Аганлију, за кога се сматрало да је био за блажи начин управљања  рајом, како би наговорио Србе на помирење. До сусрета Аганлије и Карађорђа дошло је 12/24. фебруара у селу Дрлупи . Разговор се завршио неуспешно због међусобног неповерења и борбе која је одмах започела. Ту су Срби ранили Аганлију  и убили неке његове пратиоце, па су се остали Турци повукли. Гонећи их, Срби су пренели устаничку акцију у непосредну близину Београда.Тада се јавно одметнула од Турака и грочанска „нахија“ с кнезом Васом Чарапићем из села Бели Поток, затим посавска кнежина с кнезом Симом Марковићем из села Велики Борак. За њима је уследила и смедеревска нахија коју су предводили кнез Ђуша Вулићевић из Азање и Обрад из Крсне.Тиме су везе Београда са унутрашњошћу пашалука биле пресечене. Бој на Дрлупи је знатно повећао самопоуздање код устаника. Како се устанак ширио даље, дахије су покушале да смире народ шаљући београдског митрополита Леонтија и деветнаест Турака у Паланку на разговоре са Карађорђем. Преговори нису успели због инсистирања српских устаника да српско-турски уговор гарантује аустријски цар. После тога су Срби организовали опсаду Београда. Затим су устаници кренули на Ваљево и Шабац. Заузећем Ваљева и опсадом Шапца била је ослобођена цела територија од Колубаре до Цера и Мачве сем соколске нахије, и Јадра и Рађевине који су припадали босанском пашалуку. У великој борби на Дубоком Потоку близу Ћуприје, устаници су уз велике жртве однели победу 11/23. марта над удруженим снагама дахијских присталица и чувених крџалија Алије Гушанца. После ове победе и победе код Свилајнца био је ослобођен готово цео источни део Београдског пашалука. Као народне вође истакли су се Пауљ Матејић, Милован Ресавац, Стеван Синђелић, Момир из Лучице, Миленко Стојковић из Кличевца и Петар Теодоровић Добрњац. Гонећи Кучук-Алију, устаници су под Карађорђевом командом заузели Крагујевац 23. марта (4 .априла по новом календару), одакле је Кучук-Алија отишао у Јагодину да створи базу за даље окупљање. Сутрадан су Срби нанели пораз Турцима код Баточине. После Баточине Срби су задали озбиљан ударац Турцима код Јагодине и ослободили нахију јагодинску. Код Лештана је Турцима нанет нови пораз. Ту је Србе предводио Васа Чарапић. За два и по месеца дахијска власт у десет нахија Београдског пашалука била је укинута, дахије војно потучене, а Београд опседнут. Укупна снага устаника у априлу 1804. била око 25.000 људи.

Коришћена литература: Историја српског народа V-1, Београд 1994.